Kao Generalna sekretarka Europe Nostre i kao rodjena Beograđanka, želim da podignem svoj glas, uz glas mnogih stručnjaka i građana iz Beograda i Srbije protiv još jedne namere da se troši dragoceni novac iz javnog budžeta za nepotrebnu destrukciju Starog savskog mosta i izgradnju novog mosta.

Razumem rušenje kao ratnu taktiku, ali ne verujem da iko pri čistoj svesti može da odluči da se neki most u mirnodopskim uslovima ruši. Mogu da razumem da most smeta novopečenim stanovnicima u Bara Veneciji zbog buke koju tramvaji prave dok prolaze preko mosta. Ali rušenje niti želim da razumem, niti da prihvatim.

Ako most tandrče kulovima sa kule Beograda na vodi, to se da popraviti. Danas postoje materijali kojima može da se smanji to tandrkanje.Ima mnogo gluposti koje je vlast napravila za ovih 10 godina, ništa kapitalno nije urađeno. Nijedan tunel nismo napravili… Onaj koji misli da sruši most, a da nije napravio drugi, taj nije normalan.

Most bi morao da stoji tu gde jeste bar dok ne bude izgrađen jedan ili više mostova koji bi ga zamenili. Sve drugo je otvoreno, brutalno štetočinstvo i rad protiv najboljeg javnog interesa. I to se ne može prikriti nikakvim sholastičkim zamajavanjima i nadriučenim vesićizmima.

Iako je svaki most simbol prijateljstva, spajanja dva različita sveta, ovaj naš Stari savski nije samo to, nego i spomenik stradanja za viši cilj, podsetnik da smo nekada imali ljude kojima je otpor bezumlju bio jači od mira u svojoj kući. Profesor Zarić je mogao da okrene glavu. Da su ga uhvatili, njegova deca bi stradala, znao je to, ali je znao i da ako uspe spasao je sve, ne samo svoje. Ne ruše se građevine koje pričaju priče.